24 Dec STARI ZANAT: OBUĆAR UMETNOST RUČNE IZRADE CIPELA
Obućarski zanat jedan je od retkih koji se očuvao u Ćupriji. Nekada se za novu obuću i nije imalo para, pa je zato obućar bio taj koji je dotrajaloj obući produžavao vek trajanja.
Vremena su se menjala, ali su i pored toga u Ćupriji opstale male porodične obućarske radnje, a ovaj stari zanat nastavljaju naslednici koji u porodičnoj tradiciji vide šansu za svoju budućnost. Jedan od njih je i mladi obućar, modelar obuće Luka Cvetković, najmlađi modelar u centralnoj Srbiji, koji se bavi ručnom izradom obuće po meri.
Tradicija obućarskog zanata u porodici Cvetković stara je gotovo dve decenije, a mladi majstor, Luka Cvetković, tajne obućarskog zanata krenuo je da izučava još kao dete, u obućarskoj radnji svog oca Predraga. Otac se bavio isključivo popravkom obuće, pa je od njega, kako kaže prvo očima a kasnije i samostalnim radom uspeo da savlada osnove obućarstva.
“Nekako sam oduvek znao da ću se baviti ovim poslom. Kada dobijete zanat u nasledstvo, i kada stasavate uz oca zanatliju, sasvim je logično da ćete u nekom momenti, biti u prilici da vagate da li ćete ga nastaviti ili ćete krenuti u sasvim drugom smeru. Ja ne da sam želeo da ovaj zanat nastavim, nego sam se odlučio da ga unapredim, stručnim usavršavanjem i školovanjem, nakon kog sam dobio zvanje “tehničar modelar kože”, što mi je u velikoj meri pomoglo da od zanatske obućarske radnje, napravim prepoznatljiv brend ručno pravljenih cipela, počinje svoju priču Luka.
Proizvodnja obuće je kompleksan posao, potrebno je mnogo znanja, ali i opreme, za izradu kvalitetne cipele.
“Obućarski alat se tokom vremena nije mnogo promenio. Većinu alata nasledio sam od oca, a neki su stariji od mene. Mašina za šivenje obuće, koju koristim stara je više decenija, nemačke proizvodnje i dalje besprekorno radi. Zupčanici su pravljeni od metala, kao i sama konstrukcija što je mašinama obezbeđivalo dugotrajnost. U radu koristim različite makaze, drvene čepove, cvik klješta, klješta za privlačenje cipele na kalup, alate za uglačavanje đonova, stegu za ručno šivenje obuće, igle različitih veličina, pretežno čelične i zatupljene, voskani konac, a sve ostalo je umetnost i umešnost majstora”.
Za popravku obuće, u proseku je potrebno dan ili dva, u zavisnosti od količine posla, a najzahtevnija je zamena đona. Ali kada govorimo o izradi unikatne obuće po želji kupca, proces izrade traje daleko duže, kaže mladi obućar.
“Put od ideje do gotovog proizvoda, tj. ručno rađene cipele, obuhvata crtanje modela, krojenje papira i vađenje mustri, krojenje i obradu kože, šivenje kože, pravljenje kalupa, štikle, kožnog đona pa sve do finiširanja obuće. Za jedna par kožne obuće, potrebno je minimum pet dana, svakodnevnog rada od nekoliko sati samo na jednom modelu, jer je veoma važno da cipela kako mi obućari kažemo “odstoji na kalupu”. Svaka cipela koja izađe iz radionice sa logom “Peca obućar” je ručno šivena, a svi materijali od kojih izrađuju cipele su vrhunskog kvaliteta. Koža od koje izrađuje cipele je uvezena iz Italije, ili je obrađena i već bojena ali koristi i kožu koju kasnije on obrađuje i farba, što cipelu čini kvalitetnijom i autentičnijom.
Potvrda da se u ovoj obućarskoj radnji isključivo ručno pravi obuća, stigla je od strane Ministarstva privrede Srbije, dodelom uverenja kojim se Lukina obućarska radnja svrstala u red onih privrednih subjekata kojima su pretežne delatnosti stari ili umetnički zanati, odnosno poslovi domaće radinosti, i kojim se precizira da on svoje proizvode, odnosno obuću, izrađuje na stari-tradicionalni način, ručno ili pretežno ručno, pa se njegovi proizvodi, kako stoji na sertifikatu, mogu obeležavati stilizovanom oznakom “otvorene šake”.
“Trudim se da svim, pa i onim najzahtevnijim mušterijama izađem u susret. LJudi vole obuću, naročito dame, koje su daleko zahtevnije kada je u pitanju dizajn obuće. Većina dolazi sa slikom ili skicom kako žele da obuća izgleda, a naročito im se sviđa ideja da na neki način mogu da budu dizajneri onoga šta nose. Muškarci se odlučiju za klasičan oblik cipela, i veoma im je važno da cipela bude udobna. Često dolaze i ljudi koji imaju veoma mala ili velika stopala, pa im je problem da u radnjama pronađu model i broj za sebe, priča Luka. Kaže da je nedavano jednom mladom momku za 18 rođendan izradio po meri cipele broj 52, što je bilo baš zahtevno, ali je isto tako uspeo da jednoj mušteriji koja nosi broj cipela 32 i po, napravi kožnu salonku sa potpeticom od 10 centimetara.
Kada je obuća u pitanju Luka prati modne trendove, a svoje znanje nadograđuje putem interneta i različitih foruma i društvenim mrežama, gde razmenjuje iskustva sa obućarima iz čitavog sveta.
“Kada govorimo o modnim trendovima za dame, iz mode nikada ne izlazi kožna salonka sa potpeticom od 7 centimetara, dok se muškarci opredeljuju za klasičan model crne kožne cipele sa potpeticom od 2 centimetra. U modu se ponovo braćaju kaubojke, pa mi je tako želja da u narednom periodu svoj asortiman ručno pravljene obuće obogatim i klasičnim ručno rađenim kaubojkama, kovanim ručnim ekserima kakve se teško mogu naći u našoj zemlji”. Sebe za pet godina i dalje vidi u ovom poslu, sa prepoznatljivim brendom kvalitetne ručno rađene obuće koja će nositi logo “Luka obućar”. Kaže da mu je veoma važna podrška porodice, preneseno znanje i iskustvo,koje je sticao od oca i pomoć koju u poslu dobija od majke, koja je kako kaže, zadužena za “fin” završetak i obradu obuće.
“Ono što mi je najvažnije, to je zadovoljna mušterija i činjenica da se moja obuća nosi, i to ne samo na našim prostorima, nego svuda u Evropi. Kvalitet, naročito u poslu obućara, od presudne je važnosti i to je ono po čemu želim da ostanem prepoznatljiv, zaključuje mladi obućar Luka Cvetković.
