01 Dec KOLONIJA FABRIKE ŠEĆERA 2
Stariji stanovnici Ćuprije i dan danas pamte čuvenu kantinu fabrike šećera, koja je od izgradnje pa sve do poslednje decenije 20. veka bila omiljeno mesto okupljanja fabričkih radnika, stanovnika Slavije i svih Ćupričana.
Veliku ulogu u odrastanju i vaspitanju dece i mladih iz češke kolonije imala je fabrička kantina, čija se namena vremenom menjala. Pre Drugog svetskog rata, kantina je služila za ishranu radnika fabrike i poslovala delom kao privatni restoran. Takođe je korišćena i za kulturno-umetničke aktivnosti čeških udruženja i Sokolskog društva. U velikoj sali u međuratnom periodu organizovani su balovi i banketi, koncerti različitih ansambala iz zemlje i inostranstva, pozorišne predstave, poetske večeri, akademije, predavanja i drugo. U kantini su održavani i redovni sastanci Rotari kluba „Ćuprija-Jagodina-Paraćin“.
U to vreme, zakupac kantine i vlasnik restorana bio je ugledni Josif Jakoubek, čiji su roditelji bili među prvim Česima koji su se doselili u Ćupriju i učestvovali u izgradnji fabrike šećera. U Jakoubekovoj restoraciji, uz zvuke klavira i melodije sa gramofona, gosti su mogli da okuse najkvalitetniju prašku šunku i uživaju u najboljim češkim ali i jovačkim vinima. Posebno je bilo popularno uvozno plzenjsko ali i domaće jagodinsko pivo. Po završetku Drugog svetskog rata kantina je postala centar okupljanja građana svih starosnih dobi.
Prema sećanju savremenika, u posleratnom periodu, pored velike sale i restorana, kantina je imala vrlo bogatu biblioteku, bioskopsku, šah i bilijar salu, kuglanu. U dvorištu kantine postojao je plato gde su se subotom i nedeljom održavale igranke uz muzičku pratnju fabričkog orkestra. Sve do novoizgrađenog bazena postojala je letnja bašta sa separeima odvojenim petunijama. Na bazenu „ispod školjke“, preko celog leta svirali su razni umetnički ansambli i održavane su igranke.
O samom izgledu češke kolonije, vredne podatke ostavila je čuvena harfistkinja Milica Barić, koja je upravo u koloniji rođena i tu provela svoje detinjstvo:
„Česi su otkupili jedan deo zemljišta i sagradili ne samo fabriku, nego čitav jedan deo grada, koji je bio tako dobro osmišljen da je ljudima koji su radili u fabrici pružao sve što je potrebno za život. Postojale su tri kolonije. Prva je bila radnička. Druga je bila za majstore koji su održavali fabričke mašine. Sve u njihovom okruženju bilo je besprekorno organizovano, znali su da doteraju svoju okolinu, za razliku od starog ćuprijskog dela. Treću koloniju činili su stručnjaci intelektualci inženjeri koji su vodili čitav proces… organizovali su proizvodnju, fabrički život. Fabrika nije radila stalno, već kampanjski. Između stambenih zgrada koje su imale najmoderniju infrastrukturu toga doba, postojali su parkovi puni engleskih travnjaka, ukrasnog bilja i cveća. Tu bili i najveći park sa bazenom, posebnom žicom odvojena hrastova šuma, tenisko igralište, kuglana, i na kraju uređene bašte sa vodom za polivanje. Direktor fabrike je u svojoj vili imao čak pet bazena, na kojima smo svi voleli da provodimo svaki slobodan trenutak. Imali su i automobile. Škoda je bila prvi automobil viđen u Ćupriji.“
