07 Nov FABRIKA ŠEĆERA 2. DEO
Prvi generalni direktor fabrike od njenog osnivanja 1911. godine bio je František (Franjo) Zajic. Koliko je fabrika uspešno poslovala, svedoči činjenica da je ćuprijska opština u prvim posleratnim godinama često od šećerane pozajmljivala pozamašne sume novca kako bi radila na infrastrukturnim projektima i elektrifikaciji. Pod Zajicovom upravom šećerana se iz industrijskog kompleksa razvila u živi kulturni i sportski centar Ćuprije i Moravskog okruga. U najrodnijim godinama, u vreme kampanje, fabrika je zapošljavala preko hiljadu ljudi. Državna statistika iz međuratnog perioda ukazuje da je ćuprijska fabrika šećera u najuspešnijoj kampanji 1939/1940. godine preradila preko milion tona šećerne repe i proizvela 1263 vagona šećera, što je predstavljalo 10 procenata ukupne proizvodnje šećera Kraljevine Jugoslavije. Nakon penzionisanja Františeka Zajica i njegovog preseljenja u Beograd 1937. godine, upravu nad fabrikom šećera preuzeo je inženjer Vaclav Kulhavi, koji je takođe ostavio značajan trag, ne samo u privrednom, već i u društvenom životu Ćuprije.
Tokom Drugog svetskog rata ćuprijsku fabriku šećera zauzela je okupatorska vojska i u njoj je jedno vreme bila smeštena nemačka okupaciona uprava, kao i jedna borbena jedinica Vermahta. Tokom prvih ratnih godina, fabrika je radila, ali smanjenim kapacitetom. Proizveden šećer uzimao je okupator i mali deo delio stanovništvu okolnih srezova.
Po oslobođenju i rekonstrukciji fabrike, nastavljen je proizvodni proces, ali je prvih nekoliko godina proizvodnja šećera bila dosta slabija u odnosu na predratne najrodnije godine. Pored slabog roda šećerne repe, opustele zemlje koja je zahtevala obradu, veliki problem je predstavljao i odlazak velikog broja kvalitetnih čeških radnika iz Ćuprije pred početak i tokom Drugog svetskog rata. U komunističkom periodu istorije Jugoslavije/Srbije, nekadašnja srpsko-češka fabrika šećera je nosila naziv po Danilu Dimitrijeviću.
Šezdesetih godina prošlog veka fabrika je doživela još jednu rekonstrukciju, a zatim je ušla u Poljoprivredno-industrijski kombinat „Pomoravlje“ zajedno sa Poljoprivrednim dobrom „Dobričevo“, novoosnovanom fabrikom keksa „Ravanica“, klanicom, tovilištem goveda i fabrikom „Paraćinka“. PIK „Pomoravlje“ je tokom decenija postojanja uspeo da ostvari odličnu proizvodnju i deo svojih proizvoda plasira na inostrano tržište.
U okviru fabrike šećera osamdesetih godina izgrađena je najsavremenija fabrika limunske kiseline. Namera je bila da se melasa, kao otpadak iz prerade šećera iskoristi za proizvodnju limunske kiseline. Proizvodnja limunske kiseline je prema nekim navodima pokrenuta 1989. godine i tokom kratkotrajnog rada, ovaj proizvod je našao put i do inostranog tržišta. U to vreme fabrike šećera i limunske kiseline činile su celinu pod nazivom „ŠELK 911“.
Velika spoljnopolitička kriza devedesetih godina, ratovi, sankcije Zapada, ekonomska kriza u zemlji praćena ogromnom inflacijom, doveli su do propadanja velikog broja nekadašnjih industrijskih giganata. NJihovu sudbinu je podelila i ćuprijska fabrika šećera, koja je poslednju kampanju vađenja i prerade šećerne repe imala 1998. godine. Fabrika je ubrzo ugašena a radnici poslati na ulicu.
Nekolio godina kasnije, čitav fabrički kompleks prodat je jednoj crnogorskoj firmi. Fabrika šećera više ne postoji. Ostale su samo ruševine nekadašnjeg giganta ćuprijske, ali i jugoslovenske industrije. Od sačuvanih objekata još uvek se koriste stambene zgrade u nekadašnjoj radničkoj koloniji. Nekadašnji fabrički bazen je pre nekoliko godina u potpunosti rekonstruisan i jedan je od retkih čeških objekata koji je sačuvan.
