31 Oct FABRIKA ŠEĆERA 1. DEO
Predistoriju otvaranja Srpsko-češke fabrike šećera u Ćupriji početkom 20. veka treba tražiti u dugotrajnom Carinskom ratu koji je Kraljevina Srbija vodila protiv Austrougarske. Državni interes je u to vreme bio zaštita pojedinih industrijskih proizvoda, među njima i šećera. Kako jedina fabrika šećera u Kraljevini Srbiji onog vremena, šećerana na Čukarici, nije mogla da podmiri domaće potrebe, razmatrala se opcija otvaranja nove. U isto vreme, češki privredni krugovi svoju spoljnotrgovinsku orijentaciju usmeravaju na Balkansko poluostrvo. Proizvodnja šećera je viđena kao privredna grana u koju vredi ulagati. Osnivanje filijale Praške banke u Beogradu 1910. godine bila je prekretnica u značajnijem prodoru češkog kapitala u Srbiju. Češki privrednici su pažljivo pratili i izučavali srpsko tržište i prilike u njemu. Odlični geografski uslovi, blizina rudnika, postojanje železničke pruge i plodna moravska zemlja preporučili su Ćupriju kao idealno mesto za izgradnju fabrike šećera.
(Privatna kolekcija Ilije Najdanovića)
Inicijativa Franje Zajica i skoro otvaranje filijale Praške kreditne banke u Beogradu 1910. godine, intenzivirali su rad na otvaranju druge fabrike šećera u Srbiji. Fabriku šećera i čitavu administrativno – stambenu koloniju izgradilo je češko građevinsko preduzeće Matije Blehe, dok su iz Češke donete mašine i razni pogoni i dovedeni kvalifikovani radnici. Do zvaničnog osnivanja Fabrike šećera došlo je 3. marta 1911. godine, dok je rad u pogonu krenuo naredne 1912. godine. Najveći češki akcionari bili su Hanus Karlik, suvlasnik šećerane u Podbradecu, Viljem Gecl, veleposednik iz Karlina, Antonin Šauer, advokat iz Praga, Julijus Veseli, direktor Praške kreditne banke, Jan Brabec, partner beogradske kompanije „Ćirković“, pomenuti Matija Bleha, ali i paraćinski industrijalci braća Minh. Među akcionarima su bili i poznati srpski privrednici Mihajlo Mika Kosovljanin, vlasnik jagodinske pivare i Mihailo Mika Popović, bivši ministar finansija i direktor Državnih železnica Kraljevine Srbije.Tri godine kasnije, 1914, fabriku je sa svim pokretnim i nepokretnim imetkom preuzelo akcionarsko društvo „Srpsko-češka fabrika šećera i rafinerija AD“, koje je imalo početni kapital od 6 miliona dinara u zlatu.
Tek što je krenula sa radom, usledio je dugogodišnji Prvi svetski rat. Ćuprijska fabrika je u prvim ratnim godinama bila jedina u zemlji koja je radila i donekle uspevala da podmiri potrebe države i stanovništva, s obzirom da je od početka rata fabrika šećera na Čukarici zbog blizine granice bila zatvorena. Po dolasku okupatora u Ćupriju, proizvodnja je na nekoliko meseci prekinuta, da bi bila nastavljena krajem 1916. godine, ali smanjenim kapacitetom i isključivo za potrebe okupatora. Pred kraj rata, okupator je pri povlačenju iz Srbije razmontirao i sa sobom poneo najvažnije pogonske mašine fabrike.
Može se reći da je fabrika tek nakon rata i rekonstrukcije otpočela punu proizvodnju. O tome svedoče bilansi prerade šećerne repe i proizvodnje šećera koji su iz godine u godinu bili sve bolji. U odnosu na druge fabrike šećera u ondašnjoj jugoslovenskoj državi koje su imale veće pogone i broj radnika (Bečkerek, Vrbas, Crvenka, Osijek, Belje, Beograd, Usora), ćuprijska šećerana je 1928. godine imala 302 stalno zaposlenih radnika, od kojih je bilo 4 kuvara šećera, 4 manipulanta – finansijskih radnika, 18 nadgledača, 30 zanatlija, dok su ostatak činili obični radnici. Tokom kampanje u pomenutoj godini angažovano je još 1256 radnika. Međutim, prema zvaničnim podacima iz 1930. godine, ćuprijska fabrika šećera je bila tehnički najnaprednija sa najvećim prinosom šećerne repe u odnosu na sve druge fabrike u zemlji.
