27 Oct MILICA CENIĆ (1921-1941)
Tokom Drugog svetskog rata, odnosno Narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije od jula 1941. do maja 1945. godine, u redovima Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije borilo se preko 100.000 žena, od kojih je oko 25.000 poginulo. Jedna od njih bila je Milica Cenić,tragična ličnost Drugog svetskog rata, prvoborac i heroina narodnooslobodilačkog pokreta u Ćupriji, simbol antifašizma i večite borbe za slobodu.
Rođena je u Ćupriji u velikoj porodici Velisava i Leposave koja je brojala devetoro dece. Milica je bila naočita i bistrog uma. U svojim vizionarskim pogledima na svet isticala se još od srednjoškolskih dana. NJen intelekt je najviše došao do izražaja u Gimnaziji, odnosno, Đačkoj literarnoj sekciji „Jakšić“, jednom od najaktivnijih kulturnih udruženja u Ćupriji između dva svetska rata. Iako je bila u okviru škole, ova sekcija je neretko delovala lokalno, organizujući priredbe i književne večeri otvorene za građanstvo. Kroz radu ovoj sekciji, koji je podrazumevao pisanje radova i beseda o određenim književnim temama, Milica je „zapala za oko“ nastavnicima koji nisu bili oduševljeni njenim stavovima po pitanju socijalne pravde, opstanka i napredovanja običnog čoveka u tadašnjem društvu. Proučavanje humanizma Maksima Gorkog, jednog od ideologa Sovjetskog Saveza, takođe je Cenićevoj uzeto za zlo, zbog čega je, između ostalog, maja 1940. godine isključena iz škole na godinu dana.
Pre toga Milica je sa još nekoliko politički angažovanih gimnazijalaca krajem 1939. godine pristupila Savezu komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Treba imati u vidu da je Milica i pre pristupanja Komunističkoj partiji Jugoslavije bila „politički angažovana“ i to prilikom narodnih zborova Jugoslovenske narodne stranke – „Borbaša“, zajedno sa Živkom Pešić, čiji je otac Dragomir Pešić bio kandidat te stranke u Ćupriji.
Na početku Drugog svetskog rata, Milica je zajedno sa još nekoliko skojevaca čak dva puta hapšena od strane okupatora. Drugi put je u zatvoru provela skoro mesec dana. Odmah po izlasku, priključila se Paraćinsko-ćuprijskom partizanskom odredu i zajedno sa svojim saborcima pokušala da privoli stanovništvo ćuprijskih sela na otpor okupatoru. Učestvovala je u diverzijama u Senjskom Rudniku i Sisevcu i drugim ćuprijskim selima. Sudbina je uredila da bude među dvadesetak zarobljenih partizana u despotovačkom selu Lipovici krajem novembra 1941. godine. Svi zarobljeni sprovedeni su u jedan od ćuprijskih zatvora gde su proveli oko mesec dana. Govoreno im je da će biti odvedeni u Nemačku na prinudni rad. Međutim, to je bila laž. Sprovedeni su u voz za Lapovo, gde su 23. decembra 1941. godine streljani. Do železničke stanice pratila ih je tužna povorka sastavljena od rodbine i prijatelja, koji su im mahali po poslednji put, znajući da će ih taj voz odvesti pravo u smrt.
Nepokolebljiva Milica Cenić je u svojim poslednjim danima koje je provodila u zatvoru napisala nekoliko pisama svojoj porodici. U poslednjem pismu, između ostalog je stajalo:
„Draga LJubo, juče je bilo suđenje za nas dvadeset. Izrekli su nam smrtnu kaznu. I taman smo hteli da pođemo, kad izađe tumač i reče da će da nam sude ponovo i možda neće na smrt nego na prinudni rad. Ni jedan mišić ne zaigra. Ja zapevam Internacionalu. Niko nije molio, niko nije plakao…“
Milica Cenić i danas predstavlja simbol antifašizma i slobodarskog duha. U njenoj rodnoj Ćupriji i danas jedna od ulica nosi njeno ime.
