04 Oct PROF. MILICA BARIĆ (1932-2019)
„Budimo srećni što se bavimo muzikom, čak i u ovim ludim vremenima koja su došla, kada u brzini izgleda da nam samo novac i slava mogu doneti radost. A nije tako. Muzika je ključ. Stvaranje nečeg magičnog kao što je muzika, pogotovo na ovom našem nebeskom instrumentu – kraljici instrumenata, to treba da bude najveća nagrada.“–odlomak je iz autobiografije Milice Barić, pod nazivom „Priča o harfi“.
Znamenita Ćupričanka Milica Barić je bila proslavljena srpska harfistkinja, profesorka Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, dugogodišnja članica Beogradske filharmonije i osnivačica Udruženja harfista i prijatelja harfe Srbije.
Rođena je u Ćupriji 1932. godine u porodici Dragoslava Jankovića, ekonomisteFabrike šećera i dugogodišnjeg predsednika Sokolskog društva. Ova porodica je živela na južnom obodu Ćuprije, u češkoj koloniji kod šećerane, gde je Milica provela bezbrižno detinjstvo. Pohađala je češku osnovnu školu „Jan Masarik“ i privatno išla na časove klavira kod gimnazijske profesorke Aleksandre Popov, Ruskinje koja je sa svojim mužem po izbijanju Oktobarske revolucije utočište našla u Ćupriji.Od malih nogu bila je opčinjena harfom, odnosno, od trenutka kada je u beogradskoj operi prvi put čula zvuk tog instrumenta u „Rusalki“ Antonjina Dvoržaka.
U Ćupriji je Milica Janković (kasnije Barić) živela još nekoliko godina po završetku Drugog svetskog rata, učestvujući u radu crkvenog hora, dok izvođenje duhovne muzike nije bilo zabranjeno od strane novog režima.
„Do odlaska sam pevala u horu u Ćupriji, vodeći altove. Ubeđena da je to najlepša duhovna muzika ikada napisana, obožavala sam da pevam Mokranjčevu Liturgiju. Majčin otac je bio protojerej Srpske pravoslavne crkve u Ćupriji za ceo Moravski okrug. Rano je u moju malu glavu usadio veru koja se nije mogla zaboraviti. Međutim, kao devojčica od 12 godina, doživela sam pretnje od novog režima. Jednog dana nepoznati ljudi su me odveli u OZNU, gde su mi skoro šest sati pretili, pokušavajući da mi isperu mozak. Na kraju su me oterali sa upozorenjem da nikome ne smem ništa reći ako želim da sačuvam porodicu. Duhovna muzika više nije bila poželjna, a moja porodica bila je zastrašivana. Ubrzo posle toga sam napustila Ćupriju“
Uskoro je otišla u Beograd gde je uglavnom samostalno finansirala svoje školovanje, najpre u nižoj, a zatim i srednjoj muzičkoj školi. Već 1950. godine upisala je Muzičku akademiju na odseku harfe u klasi profesora Josipa Pikelja. Požrtvovanost i predan rad rezultirali su pristupanjem Beogradskoj filharmoniji još u studentskim danima 1957. godine, a zatim i prvom nagradom na Jugoslovenskom takmičenju mlađih muzičkih umetnika u Zagrebu 1959. godine u konkurenciji harfista. Po završenoj Akademiji, nastavila je usavršavanje u Rusiji u klasi legendarne harfistkinje Vere Dulove. Usledili su brojni nastupi širom zemlje i u inostranstvu, na radiju i televiziji, takmičenja, festivali i veliki broj nagrada. Nastupala je sa brojnim orkestrima i ansamblima, nastupala je takođe solistički i sarađivala sa najpoznatijim svetskim dirigentima.
Godinama je pomagala Muzičku omladinu Beograda popularišući harfu kao jedan novi, dotle nepoznat instrument. U Muzičkoj školi „Stanković“ i pančevačkoj muzičkoj školi bila je osnivač odseka harfe i radila kao nastavnik harfe. Na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu radila je kaoprofesorka harfe od 1975. do penzionisanja 1997. godine. Svoj poslednji solistički nastup ostvarila je maja 2007. godine.
Znamenita Ćupričanka Milica Barić, rođ. Janković, bila je između ostalog članica Udruženja muzičkih umetnika Srbije, dobitnica Nagrade za životno delo Udruženja muzičkih i baletskih pedagoga Srbije i nosilac Priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi. Ostavila je neizbrisiv trag na muzičkoj sceni Srbije i regiona i postavila osnove razvoju harfizma. Bila je udata za proslavljenog kompozitora Srđana Barića, sa kojim je imala sina Bojana, pozorišnog umetnika.
Prilikom obeležavanja 95 godina od osnivanja Sokolskog društva „Dušan Silni“ u Ćupriji 2001. godine, Milica je poklonila sokolsku zastavu ovom udruženju, koju je njena porodica čuvala skoro 60 godina, a koju je nasledila od svog oca, dugogodišnjeg predsednika ćuprijskih sokola. NJena poslednja poseta rodnoj Ćupriji dogodila se aprila 2017. godine prilikom promocije romana „Vek jedne žene“ autorke Živke Radovanović Lilike. Pored toga što je bila neprevaziđena harfistkinja, ostala je upamćena kao omiljena profesorka i mentorka među svojim studentima.
