01 Oct HRISTINA BOŠKOVIĆ (1864-1956)
„Šta smo mi žene uradile da polovina čovečanstvo bude osuđena na večno maloletstvo? Eto ja imam 70 godina i još uvek se računam kao dete od 10-12 godina. Kad mi žene možemo da radimo i najteže poslove da završimo i najteže škole, zašto da ne možemo da raspolažemo sa onim što stvorimo, da imamo pravo glasa, niko kao žena ne voli mir i niko kao majke ne mrzi rat“ – reči su učiteljice Hristine Bošković, izrečene na jednom velikom skupu u organizaciji „Ženskog pokreta“ 1939. godine u Nišu.
Junakinja naše današnje priče rođena je u Aleksincu 1864. godine, dok je u Beogradu završila Višu žensku školu. Znamenita Hristina Bošković je po zanimanju bila učiteljica i jedna od pionirki u borbi za ostvarivanje ženskih prava u južnoj i centralnoj Srbiji. Bila je članica Odbora Društva Crvenog krsta Moravske banovine, Oblasnog odbora jadranske straže, Ženskog udruženja Srpska majka, Jugoslovenskog učiteljskog udruženja, Ženskog hrišćanskog pokreta, Saveza trezvene mladeži, Odbora Gospođa kneginja LJubica i mnogih drugih. Bila je urednica dečijeg lista „Slavuj“ i brinula se o radu Ženske radeničke škole.
Hristina je bila jedna od prvih žena koja se u Nišu zalagala za ravnopravnost polova, i to već pola veka nakon što se u Nišu po prvi put organizuje školovanje za žensku decu, i u vreme kada direktori viših škola i gimnazija u Nišu i Srbiji insistiraju na tome da muško i žensko obrazovanje mora biti odvojeno i suštinski različito. Zastupala je tezu o potpunoj ravnopravnosti polova, obzirom da su žene već bile ravnopravne u radu, a u pravima nisu. U pogledu emancipacije žena bila je pod uticajem ideja Svetozara Markovića i DŽona Stjuarta Mila.
Kao učiteljica osnovne škole, Hristina je pred kraj 19. veka bila raspoređena na rad u Ćupriji gde je provela nekoliko najplodnijih godina svog rada. To su upravo one godine kada je Boškovićeva pokrenula izuzetno važna i kompleksna pitanja ženske emancipacije u Srbiji. U Ćupriji je uporedo radila u muškoj i u ženskoj osnovnoj školi koje su tada bile podeljene. Važila je za izuzetnog pedagoga i omiljenu učiteljicu među đacima. Na praznik Svetog Save 1889. godine održala je govor o potrebi obrazovanja ženske dece. Jedan od prvih govora ovakve vrste i tematike koji su mogli da se čuju u onovremenoj Srbiji, održan je u Ćupriji u jednoj gostionici. Kako je predavanje „O emancipaciji ženskinja“ u jednoj maloj varoši bilo primljeno i kakve su bile reakcije onovremenih Ćupričana, Hristina je zapisala:
„Čim je bio objavljen program zabave, odmah se po čaršiji i za kafanskim stolovima počelo govoriti o neobičnoj temi. Inteligentniji svet radovao se što će na jednome palanačkom koncertu da čuje nešto novo, a ne večito ono stereotipno: „Rastko je bio sin Stevana Nemanje…“. Ali prostijim ljudima nikako se nije sviđala čudna strana reč emancipacija, a još manje im se sviđale njene eventualne posledice u praksi.
„Šta, zar ona da buni naše žene s emancipaciju? Govorili su zaprepašćeni palančani. Ona da gi uči da se izravnjavaju s muškarci? Zar što god čovek ima pravo, da ima i žena? Zar kad ja uveče dođem kući i pružim nogu da mi žena izuje cipele, a ona da kaže: Ne mogu, boga mi, i neću. Ja sam emancipacija.“
Rad i angažovanje Hristine Bošković bili su prepoznati i nagrađeni više puta. Dobila je Medalju i Orden Crvenog krsta, Krst milosrđa za požrtvovanu negu ranjenika i bolesnika u balkanskim ratovima, kao i Orden Svetog Save III, IV i V reda.
Iako nije bila Ćupričanka rodom, Hristina Bošković je upravo u Ćupriji na neki način započela svoj rad na prosvećivanju žena i organizovanju ženskog pokreta koji za cilj ima poboljšanje položaja žena u društvu ondašnje srpske države. Upravo zbog činjenice da se prvo zabeleženo predavanje i javna polemika o ženskim pravima i pravu na emancipaciju dogodila u Ćupriji, smatramo da ova znamenita žena bez problema može da bude sastavni deo naše priče.
