STAKLODUVAČKI ZANAT - Ćuprija.net
34670
post-template-default,single,single-post,postid-34670,single-format-standard,bridge-core-2.1.1,ajax_fade,page_not_loaded,,paspartu_enabled,overlapping_content,qode-child-theme-ver-1.0.0,qode-theme-ver-19.8,qode-theme-bridge,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.1,vc_responsive
 

STAKLODUVAČKI ZANAT

STAKLODUVAČKI ZANAT

Čitaj mi
ČITAJ MI!

Drugu godinu zaredom u Paraćinu i okolini se obavljaju istraživanja nematerijalnog kulturnog nasleđa staklarske tradicije u okviru projekta Istraživanje i dokumentovanje staklarske tradicije u Paraćinu i okolini koje finansira Ministarstvo kulture RS. Pored ovih istraživanja Zavičajni muzej u Paraćinu se i u prethodnih deset godina aktivnije bavio ovom temom kroz istraživanja privrede u Paraćinu. Nekoliko godina unazad započeto je i realizovano više značajnih projekata i radionica na ovu temu. Ujedinjene nacije (UN) proglasile su 2022. godinu za godinu stakla i u sklopu proslave UN Međunarodne godine stakla, kroz razne aktivnosti radilo se na promociji paraćinskog stakla. To je omogućilo čitavoj zajednici da se uključi aktivnije u istraživanja i rad ustanova kulture.

Ukrašavanje staklenih predmeta -graviranje

Jedan od primera živog nasleđa koje se negovalo u fabrici sve do zatvaranja pogona, ali je nastavilo da živi i u kućnim radionicama jeste graverski zanat. Graviranje je jedan od načina ukrašavanja staklenih predmeta kojima se daje umetnički pečat. Za razliku od duvanja stakla gde ne postoje samostalne radionice, iako se stakloduvačko znanje u većoj i manjoj meri sačuvalo, graviranje je veština koju bivši radnici Srpske fabrike stakla i dalje neguju u kućnim radionicama, kao i dekorativno malovanje stakla.

Graviranje je jedan od najlepših načina na koji je moguće poboljšati izgled predmeta od stakla. Graviranje se obično obavlja na cajgovima. Ploča se izrađuje od karborunduma, materijala koji ima veliku tvrdoću. Ploča je različite debljine i ima različito profilisane ivice zavisno od toga kakva se šara na predmetu želi dobiti. Prislanjanjem staklenih predmeta uz ploču koja se okreće, skida se sloj stakla na određenom mestu, određenog oblika i dubine. Na taj način se na predmetu izrađuje niz šara koje se nazivaju „dezen“. Postoji plitko i duboko graviranje tzv. šlifovanje. Posle dezeniranja staklo na tim mestima ostaje matirano i potrebno je obaviti poliranje. Poliranje se obavlja na disku od drveta, a poliranje kristala se obavlja hemijskim putem pomoću kiseline.

Kroz dugu istoriju Srpske fabrike stakla, graviranje je kao naknadna obrada staklenih predmeta, uvek imalo svoje posebno mesto, jer je povezano sa ručnim načinom proizvodnje stakla. Sa tehničkim i tehnološkim razvojem neka zanimanja su nestala, kao što je zanimanje graver giložer. Ova tehnika se sastojala u tome da se čaša utopljena u vosak kasnije specijalnim iglama grebala u obliku različitih šara, pa se potapala u kiselinu.

U ručnom pogonu proizvodio se i kristal Ibergang, olovni kristal rađen iberfang tehnikom u 2 sloja. Dodavanjem poludragog kamena dobijale su se različite boje.

U Paraćinu gotovo da nema porodice čiji bar jedan član familije nije radio u Srpskoj fabrici stakla. Staklarsko nasleđe je jedna od stvari koje se podrazumevaju i doživljavaju kao integralni deo svakodnevnog života u Paraćinu, a kako je sam pogon za proizvodnju ručno duvanog stakla zatvoren 2013. godine svedočanstva bivših majstora su bila i veoma emotivna. Istraživanje staklarske tradicije u Paraćinu i okolini nam je pokazalo da je ovo možda bio i poslednji trenutak da se zabeleže sećanja radnika stakloduvača, jer zbog njihovih godina i nepostojanja uslova za rad, danas nije moguće zabeležiti živo nasleđe stakloduvačkog zanata. Zbog svega navedenog bilo je izuzetno važno da se sama tehnika i stil stakloduvanja dokumentuju. Glavna alatka je staklarska lula, na njenom vrhu je pisak od mesisnga i da bi se oblikovala staklena masa bilo je potrebno posedovati istančane veštine, jer se staklena masa nabira po slobodnoj proceni iz lonaca i oblikuje u vazduhu. Stakloduvači su posedovali izuzetna znanja o tehnikama oblikovanja stakla, a u Srpskoj fabrici stakla su se za izradu predmeta koristile različite tehnike. Primenjivanje ovih tehnika podrazumevalo je poznavanje hemijskih procesa i upotrebu dodatnih alata.

Proces ručnog duvanja stakla je najstarija tehnika izrade stakla u Srpskoj fabrici stakla. Nakon pripreme i topljenja mase na lončanim pećima, proces se obavlja oko staklarske peći u kojoj se nalaze lonci sa staklenom masom. U jednoj brigadi se nalazi obično oko osam radnika i to majstori staklari, staklarski pomoćnici, nabirači, bankari, kapslari i nosači. U kućnim radionicama nije moguće izrađivati staklene predmete, jer nijedan od stakloduvača ne poseduje peći potrebne za rad. Za sada jedini način da oni oblikuju staklo je izrada figurica od stakla uz pomoć staklenih cevčica. Žene nisu bile staklarski majstori, ponekad su radile neki od drugih poslova u brigadi, ali to se izuzetno retko dešavalo.

Unutar zajednice potrebno je dodatno umrežavanje i podizanje svesti kao i rad na daljem očuvanju i promociji umetničkih zanata u koje spadaju, prema podeli, graviranje i oslikavanje na staklu, kao i starih zanata, u ovom slučaju stakloduvački zanat. Zanimljiva je veza između zanata i umetnosti. Ispitanici se uglavnom samoidentifikuju kao zanatlije. Ovim istraživanjem za sada nisu obuhvaćeni dizajeneri i umetnici koji su radili u Srpskoj fabrici stakla, ali se njihov posao oslanjao na znanja i veštine samih stakloduvača, gravera i dekoratera. Danas, kada govorimo o živom nasleđu, lokalni umetnici bi u saradnji sa kulturnim i obrazovnim ustanovama mogli da imaju važnu ulogu u održivosti i zaštiti nematerijalnog kulturnog nasleđa u staklarstvu. Dobar primer iz prakse su i radionice koje su se u sklopu različitih projekata održavale u Zavičajnom muzeju „Paraćin“.

Fotografije: Zavičajni muzej Paraćin